Sve osobe koje boluju od bolesti zavisnosti i spremaju se da počnu put do izlečenja, ili su već na njemu, trebaju da odvoje neko vreme i pročitaju ispovesti izlečenih narkomana i ispovesti narkomana uopšte.
Ovakve priče uspeha daju nadu, pokazuju da je moguće i ono što u tom trenutku ne igleda takvo.
Ispovesti izlečenih narkomana se mogu naći na ovom blogu ili na sajtu privatne ruske klinike Dr Vorobjev.
уторак, 24. август 2010.
среда, 18. август 2010.
Lecenje mucanja
Pored bolesti zavisnosti, na privatnoj ruskoj klinici Dr. Vorobjev uspešno se obavlja lečenje mucanja.
Komunikacija je osnovna veština neophodna za snalaženje među ljudima. Ljudi koji imaju govorne mane kao što je mucanje imaju velikih poteškoća da se snađu i funkcionišu u društvu. Teško je zamisliti sve poteškoće sa kojima se susreće pacijent koji ima problema sa govorom, i zato je bitno posvetiti pažnju i informisati se o ovom problemu.
"Zovem se Zoran Rašović, imam 43 godine, živim u Kaluđerici sa dvoje dece i zaposlen sam u firmi za postavljanje električnih instalacija „Primar Co“. Mucao sam od svoje pete godine. U početku je to bilo skoro neprimetno, međutim, sa polaskom u osnovnu školu, stanje je počelo da se pogoršava."
"Počeo sam sa terapijama 16. januara ove godine. Na prvoj terapiji sam prilikom predstavljanja toliko mucao i teško govorio da sam rasplakao jednu ženu koja je došla sa ćerkom zbog istog problema, ali u mnogo blažem obliku. Terapije nisu bile ni nalik onima kod logopeda i bilo mi je čudno, ni sam nisam mogao da verujem kojom brzinom napredujem. Već posle petog dana sam prestao da mucam. Vežbali smo još pet dana i lečenje je bilo gotovo, s tim da vežbe nastavljam kod kuće do potpunog izlečenja."
"Sada uživam u kupovini, razgovorima, postao sam veoma komunikativan, dobio sam samopouzdanje. Idem na roditeljske sastanke, zovem telefonom profesore, učiteljicu, bio sam i kod direktora škole kada je došlo do nekog problema. Isto tako na poslu: mnogo se brže dogovorim sa svojim kolegama, efikasniji sam, više pružam nego dosad. Stekao sam nove prijatelje, poznanike... jednom rečju - uživam u životu."
izvor: intervju za "Alo" - sajt klinike Dr. Vorobjev
Komunikacija je osnovna veština neophodna za snalaženje među ljudima. Ljudi koji imaju govorne mane kao što je mucanje imaju velikih poteškoća da se snađu i funkcionišu u društvu. Teško je zamisliti sve poteškoće sa kojima se susreće pacijent koji ima problema sa govorom, i zato je bitno posvetiti pažnju i informisati se o ovom problemu.
"Zovem se Zoran Rašović, imam 43 godine, živim u Kaluđerici sa dvoje dece i zaposlen sam u firmi za postavljanje električnih instalacija „Primar Co“. Mucao sam od svoje pete godine. U početku je to bilo skoro neprimetno, međutim, sa polaskom u osnovnu školu, stanje je počelo da se pogoršava."
"Počeo sam sa terapijama 16. januara ove godine. Na prvoj terapiji sam prilikom predstavljanja toliko mucao i teško govorio da sam rasplakao jednu ženu koja je došla sa ćerkom zbog istog problema, ali u mnogo blažem obliku. Terapije nisu bile ni nalik onima kod logopeda i bilo mi je čudno, ni sam nisam mogao da verujem kojom brzinom napredujem. Već posle petog dana sam prestao da mucam. Vežbali smo još pet dana i lečenje je bilo gotovo, s tim da vežbe nastavljam kod kuće do potpunog izlečenja."
"Sada uživam u kupovini, razgovorima, postao sam veoma komunikativan, dobio sam samopouzdanje. Idem na roditeljske sastanke, zovem telefonom profesore, učiteljicu, bio sam i kod direktora škole kada je došlo do nekog problema. Isto tako na poslu: mnogo se brže dogovorim sa svojim kolegama, efikasniji sam, više pružam nego dosad. Stekao sam nove prijatelje, poznanike... jednom rečju - uživam u životu."
izvor: intervju za "Alo" - sajt klinike Dr. Vorobjev
петак, 6. август 2010.
Ispovesti narkomana
Konzumirao sam alkohol skoro celih 7 godina sa kratkim pauzama. Kada nisam imao alkohol, postajao bih nervozan i tresao bih se. Rešio sam da potražim pomoć i izlečim se. Uz pomoć personala klinike sam postigao dobre rezultate veoma brzo i učiniću sve što je u mojoj moći da tako i nastavim zato što život bez alkohola i drugih otrova može biti divan. Danas napuštam kliniku sa nadom u bolje sutra. Uvek ćete biti u mojim sečanjima i molitvama. Voli vas vaš S.
S.P.
Narkomanija i alkoholizam jesu teške bolesti ali i za nju ima leka. Privatna ruska klinika Dr Vorobjev uspešno leči pacijente od narkomanije, alkoholizma, kockanja, depresije, napada panike, socijalne fobije i mucanja.
Ja sam bio zavisnik poslednjih 18 godina... u toku tog tužnog perioda sam bio u mnogim centrima za rehabilitaciju i probao mnoge metode: program od 12 koraka, sajentološki metod, ili da jednostavno prestanem odjednom na svoju ruku. Klinika Dr Vorobjev je najbolje mesto na kom sam bio, i mesto gde sam sreo najprijatnije osoblje - doktore, sestre i ostalo osoblje. Ponosno mogu da kažem da danas čvrsto stojim sa obe noge na zemlji i da sam pun života i sreće, nešto što nikad nisam mislio da će biti moguće. Sve ovo što sam postigao dugujem klinici Dr Vorobjev!
M.L.
S.P.
Narkomanija i alkoholizam jesu teške bolesti ali i za nju ima leka. Privatna ruska klinika Dr Vorobjev uspešno leči pacijente od narkomanije, alkoholizma, kockanja, depresije, napada panike, socijalne fobije i mucanja.
Ja sam bio zavisnik poslednjih 18 godina... u toku tog tužnog perioda sam bio u mnogim centrima za rehabilitaciju i probao mnoge metode: program od 12 koraka, sajentološki metod, ili da jednostavno prestanem odjednom na svoju ruku. Klinika Dr Vorobjev je najbolje mesto na kom sam bio, i mesto gde sam sreo najprijatnije osoblje - doktore, sestre i ostalo osoblje. Ponosno mogu da kažem da danas čvrsto stojim sa obe noge na zemlji i da sam pun života i sreće, nešto što nikad nisam mislio da će biti moguće. Sve ovo što sam postigao dugujem klinici Dr Vorobjev!
M.L.
петак, 30. јул 2010.
Ispovest izlecenih narkomana
"Počeo sam sa travom u 8. razredu. Već tada sam počeo da kradem i pravio probleme da bih imao novca za narkotike. U 1. godini srednje škole sam prvi put uzeo heroin. Tada je nastao pakao. Drogirao sam se do svoje 21. godine i više puta sam išao na lečenje i pokušavao da se skinem sam bez uspeha. Bio sam 2 meseca u manastiru Crna Rijeka i pobegao sam odatle. U Drajzerovu kliniku sam samo ušao sa mamom i odmah pobegao. Išao sam na lečenje kod privatnih lekara u svom gradu. Sve to sam radio dok nisam čuo za kliniku Dr. Vorobjev. Pre nego što sam stupio na kliniku osećao sam se kao svaki drugi narkoman. Došao sam na kliniku urađen i nisam verovao da će da mi pomogne , ali desilo se čudo u koje je teško bilo poverovati. Već 2. dana sam se osećao bolje. Već posle nedelju dana sam izgubio želju za heroinom, kao i sećanje. 10. dana sam dobio probnu vakcinu i sve što je vezano za heroin sam zaboravio. Na rehabilitaciji mi je bilo super: gostoprimstvo, ljubav osoblja, psihoterapije, joga, izleti. Sa početkome rehabilitacije sam počeo da uzimam mnogo manje lekova. Ne osećam se bolesnim i smatram sebe izlečenim 101% i pun sam energije, volje za životom i optimizma. Zahvaljujući klinici Dr. Vorobjev sam se ponovo rodio. Savetujem i molim sve da dođu na kliniku ako imaju želje za izlečenjem, jer je ovo stvarno spas.
R.P."
Preuzeto sa sajta klinike Dr Vorobjev za lecenje narkomanije
R.P."
Preuzeto sa sajta klinike Dr Vorobjev za lecenje narkomanije
петак, 23. јул 2010.
уторак, 13. јул 2010.
Narkomanija - neizbežna smrt
Ko se usuđuje osporavati fakt štetnosti narkomanije?
Ta bespoštedna bolest kao mali crv razrušava sve ćelije organizma i postepeno vodi ka moralnoj, a zatim i fizičkoj pogebelji. Pred njom su svi jednaki - i bogati i siromašni, i učenik i učitelj, i starac i mladić. Na osnovu podataka Statističkog biroa ministarstva pravde USA, 112 miliona amerikanaca uzrasta straijeg od 12 godina (što čini 45% stanovništva) je u toku svog šivota probalo ilegalne narkotike. 15% ispitanika je priznalo da su upotrebljavali narkotike (ovde se podrazumeva korišćenje ilegalno dobijenih narkotičkih supstanci) u toku poslednje godine, i na kraju, 8% je priznalo upotrebljavanje narkotika bar jedanput u toku poslednjeg meseca.
Ali najviše od svega je uznemiravajuća, pa čak i zastrašujuća dostupnost narkotika. Oslanjajući se na istraživanje sprovedeno na Univerzitetu u Mičigenu (decembar 2007. godine), Minjust USA navodi sledeće podatke. 83.9% straijih razreda srednje škole tvrdi da mogu lako nabaviti marihuanu, 49.6% ispitanika je izjavilo da su im lako dostupni amfetamini, 47.1% kokain, 41.7% barbiturati, 37.5% krek, 28.7% LSD, 29.7% heroin, 25.1% metamfetamini. Zamislite se nad takvom strašnom statistikom!
Za tu bolest nema prepreka, ona ne zna ni za žalost ni za saosećanje. Ona proždire, ona guta, ona apsorbuje čoveka. Statistički podaci smrtonosnog ishoda se kreću između 12 i 19 hiljada ljudi godišnje samo u USA. Ali problem nije u konkretnim ciframa već u neizbežnosti ishoda. Narkomanija je put u smrt.
Najtužnije od svega je to što je to nesreća ne samo za one koji upotrebljavaju, već i za njihove najbliže.
Ali znajte da ukoliko je Vas dotakao ovaj problem, Vi niste sami. Milsite o tome da je to veoma teška i opasna bolest i da Vam mogu pomoći da izađete sa njom na kraj samo pravi profesionalci visoke klase sa ogromnim iskustvom u radu - lekari klinike Doktora Vorobjeva.
To ne samo da su specijalisti visoke klase sa ogromnim iskustvom u radu, već i vrsta čudotvoraca koji znaju kako da udahnu život u očajnog čoveka i bukvalno ga iščupaju iz smrtonosnih muka, kako da ga nateraju da ponovo diše i vrati veru u sebe.
Na klinici Doktora Vorobjeva se kvalitetno leče sve vrste zavisnosti od narkotika, alkohola, strasti prema igrama na sreću.
Ovde se pomaže pacijentima sa depresijama, neurozama, mucanjem.
Garanciju fantastičnog rezultata predstavlja ozbiljno ispitivanje i individualni pristup, a isto tako i prijatan i brižan odnos medicinskog osoblja.
preuzeto sa sajta klinike Dr Vorobjev - lecenje zavisnosti i bezbolna detoksikacija, ispovest izlecenih narkomana
Ta bespoštedna bolest kao mali crv razrušava sve ćelije organizma i postepeno vodi ka moralnoj, a zatim i fizičkoj pogebelji. Pred njom su svi jednaki - i bogati i siromašni, i učenik i učitelj, i starac i mladić. Na osnovu podataka Statističkog biroa ministarstva pravde USA, 112 miliona amerikanaca uzrasta straijeg od 12 godina (što čini 45% stanovništva) je u toku svog šivota probalo ilegalne narkotike. 15% ispitanika je priznalo da su upotrebljavali narkotike (ovde se podrazumeva korišćenje ilegalno dobijenih narkotičkih supstanci) u toku poslednje godine, i na kraju, 8% je priznalo upotrebljavanje narkotika bar jedanput u toku poslednjeg meseca.
Ali najviše od svega je uznemiravajuća, pa čak i zastrašujuća dostupnost narkotika. Oslanjajući se na istraživanje sprovedeno na Univerzitetu u Mičigenu (decembar 2007. godine), Minjust USA navodi sledeće podatke. 83.9% straijih razreda srednje škole tvrdi da mogu lako nabaviti marihuanu, 49.6% ispitanika je izjavilo da su im lako dostupni amfetamini, 47.1% kokain, 41.7% barbiturati, 37.5% krek, 28.7% LSD, 29.7% heroin, 25.1% metamfetamini. Zamislite se nad takvom strašnom statistikom!
Za tu bolest nema prepreka, ona ne zna ni za žalost ni za saosećanje. Ona proždire, ona guta, ona apsorbuje čoveka. Statistički podaci smrtonosnog ishoda se kreću između 12 i 19 hiljada ljudi godišnje samo u USA. Ali problem nije u konkretnim ciframa već u neizbežnosti ishoda. Narkomanija je put u smrt.
Najtužnije od svega je to što je to nesreća ne samo za one koji upotrebljavaju, već i za njihove najbliže.
Ali znajte da ukoliko je Vas dotakao ovaj problem, Vi niste sami. Milsite o tome da je to veoma teška i opasna bolest i da Vam mogu pomoći da izađete sa njom na kraj samo pravi profesionalci visoke klase sa ogromnim iskustvom u radu - lekari klinike Doktora Vorobjeva.
To ne samo da su specijalisti visoke klase sa ogromnim iskustvom u radu, već i vrsta čudotvoraca koji znaju kako da udahnu život u očajnog čoveka i bukvalno ga iščupaju iz smrtonosnih muka, kako da ga nateraju da ponovo diše i vrati veru u sebe.
Na klinici Doktora Vorobjeva se kvalitetno leče sve vrste zavisnosti od narkotika, alkohola, strasti prema igrama na sreću.
Ovde se pomaže pacijentima sa depresijama, neurozama, mucanjem.
Garanciju fantastičnog rezultata predstavlja ozbiljno ispitivanje i individualni pristup, a isto tako i prijatan i brižan odnos medicinskog osoblja.
preuzeto sa sajta klinike Dr Vorobjev - lecenje zavisnosti i bezbolna detoksikacija, ispovest izlecenih narkomana
понедељак, 12. јул 2010.
Rusi mu izbrisali sjećanje na heroin
Tridesetogodišnji Podgoričanin prošao pakleni put od narkomana do ponovo rođenog čoveka
Metode su potpuno drugačije od svega za šta sam dotad čuo. Prvi dan su mi radili
detoksikaciju. Uspavali su me na nekoliko sati i izvukli sav otrov iz mene. Kriz nijesam
ni osjetio. Uslijedili su načini liječenja čiji je cilj bio da mi izbrišu drogu iz
sjećanja, odnosno iz podsvijesti.
Sve je počelo još u srednjoj školi. Htjeli smo da budemo drugačiji od ostalih. Klinački kompleksi, valjda... Prvi džoint sam zapalio sa 16 ili 17 godina, ne sjećam se tačno. Od tog dana nijesam prestajao da pušim travu.
Kupovao sam i veće količine i prodavao klincima u školi. Mislio sam da sam faca, kaže L.T., tridesetogodišnji Podgoričanin, koji je danas, uz pomoć klinike Dr. Vorobjev, izliječeni narkoman.
Pristao je da bez otrkivanja svog identiteta čitaocima "Revije D" ispriča o heroinskom paklu kroz koji su prošli on i njegova porodica, ali i o jedinom metodu (isprobao ih je mnogo) koji mu je pomogao da, kako kaže, ponovo ugleda sunce i uživa u svijetu očima normalnog čovjeka.
Pristao je da govori u nadi da će njegova priča probuditi i spasiti mnoge koji su se našli u kandžama droge.
Srednja škola mu je, kako objašnjava, pretežno prošla u dimu trave, ali to mu nije bilo dovoljno. Njegova granica bila je, kaže, dok ne poljubi patos. To je ostvarivao mješajući marihuanu s alkoholom i antidepresivima, a onda je "provalio" "trodon", tabletu-opijat, po dejstvu sličan heroinu. I pored konstantnog uništavanja mozga i organizma uopšte, uspio je, sjeća se, da maturira s prilično dobrim uspjehom. Beo je jedan od boljih đaka u školi. L.T. je izabrao dobar fakultet. Gimnazija mu je bila dobra odskočna daska. Na prvoj godini fakulteta upoznao je najopasnijeg među drogama - heroin.
sva drogiranja u srednjoj školi bila su dobra odskočna daska, objašnjava, za smrt lično ili heroinomaniju, najstrašniju od svih bolesti zavisnosti. S prvim ispitima došla su i prva šmrkanja.
Imao sam 19 kada sam povukao prvu liniju heroina o isjetio najveću laž... Tijelo je treperilo od zadovoljstva, topio sam se od miline, osjećao ljubav, bezgraničnu ljubav... Volio sam svakog, i mislio da me svi vole. U odnosu na heroin, sve drugo je izgledalo smiješno, mislio sam da ne postoji problem koji ne mogu da riješim... Nijesam ni slutio u kakvoj sam zabludi i u šta sam se upleo, priča L.T.
Nedugo zatim našem sagovorniku trebalo je sve više da bi bio srećan i doživio stanje u kom je bio kad je prvi put uzeo heroin. a onda se, kaže, to pretvorilo u nemoguću misiju. Koliko god da je ušmrkavao, nije mu bilo dosta. Ekstaze više nije bilo. Sve se svelo na borbu protiv krize.
Nestalo je onoga što sam smatrao uživanjem... Život mi se sveo na trku za drogom i parama. Ako ne bih uzeo heroin nekoliko sati, počinjali su nesnosni bolovi i najluđe misli. Bio sam spreman na sve da bih došao do para. Nijesam imao nikakvih emocija. Bilo me je baš briga za roditelje i ono što oni preživljavaju, gledajući kako im sin umire. Nijesam imao nikakvih osjećanja. Prestao sam da volim. Zaboravio sam da se smijem i plačem, postao sam zombi. U mojoj glavi je bio samo heroin, otkriva L.T.
Tjerao je, priznaje, oca da pozajmljuje novac za njega. Ustao bi, kaže, znojav, u bolovima, bez boje u licu i nenormalnim pogledom davao ocu do znanja da mora da mu stvori novac. Nekad se dešavalo da ne može da ustane iz kreveta i tada bi otac išao u "nabavku".
Tražili su od mene da prekinem, da se skinem. U početku sam odbijao da priznam da imam problem s drogom i govorio im da mi pomoć nije potrebna, te da ću sam prekinuti kad budem htio. Onda sam shvatio da mi je, ipak, potrebna njihova pomoć. Nabavljali su mi razne tablete, vodili kod psihijatara koji su se bavili problemima zavisnosti. Bio sam u nekoliko programa, podvrgavan različitim metodama. Poslednji pokušaj su bili blokatori. Pio sam ih godinu dana, i za to vrijeme bio čist, ali čim sam prestao da ih pijem vratio sam se heroinu. Mislio sam da je to kraj i da ću ostatak života provesti u drogiranju i pokušaju da se skinem. Pomirio sam se sa sudbinom i čekao da umrem. Kad sam bio na samom dnu, Bog me je pogledao.
Čuvena moskovska klinika "Dr. Vorobjev" otvorila je odeljenje u Beogradu. Slušao sam o njihovoj uspješnosti u liječenju narkomana.
Uvjek sam potajno maštao o toj klinici, ali to je bilo i fizički i finansijski daleko, a sad su bili tu.
Mojoj sreći nije bilo kraja. Rekao sam ocu i majci da je to rješenje i da će me to sigurno izvući iz pakla. Nije trebalo dvaput da im kažem, sjeća se L.T.
Majka je, kaže, pozvala kliniku i uspjela da zakaže liječenje. I L.T. je napokon otišao po spas u Beograd. Bolnica se nalazi u Zemunu. Kad je ugledao vrata ustanove, osjećao se, priznaje, kao da je na vratima raja. Preporod je trajao 21 dan.
Na klinici rade samo ljekari iz Rusije. Metode su potpuno drugačije od svega za šta sam dotad čuo. Prvi dan su mi radili detoksikaciju. Uspavali su me na nekoliko sati i izvukli sav otrov iz mene.
Krizu nijesam ni osjetio. Uslijedili su načini liječenja, čiji je cilj bio da mi izbrišu drogu iz sjećanja, odnosno podsvijesti. Preposlednjeg danaradi se posebna procedura. Dali su mi injekciju...
Ležao sam dok su se smjenjivale slike iz svih perioda mog života, od djetinjstva do tog dana. Vidio sam svašta, prolazio kroz neke tunele, vozio se liftovima, a onda sam čuo neke glasove koji su mi govorili da uzmem drogu. Mislim da sam odbio, jer sam za vrijeme liječenja shvatio da je droga smrt i kad sam pomislio na drogu, pluća su prestala da mi funkcionišu. Mislio sam da umirem, možda sam čak i umirao, nemam pojma, ali sam odjednom progledao i vidio ljekare oko sebe. Mojoj sreći nije bili kraja, bio sam živ. Radovao sam se životu, po prvi put otkad sam zakoračio u pakao narkomanije, priča L.T.
Ljekari su mu tada rekli, kaže, pružili ruku, čestitali irekli: "SAd si ponovo rođen! Droga je prošlost, izbrisali smo ti je iz glave i vrijeme je da počneš novi šivot!"
I stvarno je tako i bilo... Potpuno sam zaboravio osjećaj koji izaziva droga i što je najbitnije, izbrisali su mi "crva", nikad više nijesam razmišljao o heroinu. Počeo sam da vodim normalan šivot, da mislim o porodici, poslu, o svemu onom o čemu razmišlja normalan čovjek.
preuzeto sa sajta klinika Dr. Vorobjev za lečenje bolesti zavisnosti (bezbolna detoksifikacija), ispovest izlečenih narkomana
Metode su potpuno drugačije od svega za šta sam dotad čuo. Prvi dan su mi radili
detoksikaciju. Uspavali su me na nekoliko sati i izvukli sav otrov iz mene. Kriz nijesam
ni osjetio. Uslijedili su načini liječenja čiji je cilj bio da mi izbrišu drogu iz
sjećanja, odnosno iz podsvijesti.
Sve je počelo još u srednjoj školi. Htjeli smo da budemo drugačiji od ostalih. Klinački kompleksi, valjda... Prvi džoint sam zapalio sa 16 ili 17 godina, ne sjećam se tačno. Od tog dana nijesam prestajao da pušim travu.
Kupovao sam i veće količine i prodavao klincima u školi. Mislio sam da sam faca, kaže L.T., tridesetogodišnji Podgoričanin, koji je danas, uz pomoć klinike Dr. Vorobjev, izliječeni narkoman.
Pristao je da bez otrkivanja svog identiteta čitaocima "Revije D" ispriča o heroinskom paklu kroz koji su prošli on i njegova porodica, ali i o jedinom metodu (isprobao ih je mnogo) koji mu je pomogao da, kako kaže, ponovo ugleda sunce i uživa u svijetu očima normalnog čovjeka.
Pristao je da govori u nadi da će njegova priča probuditi i spasiti mnoge koji su se našli u kandžama droge.
Srednja škola mu je, kako objašnjava, pretežno prošla u dimu trave, ali to mu nije bilo dovoljno. Njegova granica bila je, kaže, dok ne poljubi patos. To je ostvarivao mješajući marihuanu s alkoholom i antidepresivima, a onda je "provalio" "trodon", tabletu-opijat, po dejstvu sličan heroinu. I pored konstantnog uništavanja mozga i organizma uopšte, uspio je, sjeća se, da maturira s prilično dobrim uspjehom. Beo je jedan od boljih đaka u školi. L.T. je izabrao dobar fakultet. Gimnazija mu je bila dobra odskočna daska. Na prvoj godini fakulteta upoznao je najopasnijeg među drogama - heroin.
sva drogiranja u srednjoj školi bila su dobra odskočna daska, objašnjava, za smrt lično ili heroinomaniju, najstrašniju od svih bolesti zavisnosti. S prvim ispitima došla su i prva šmrkanja.
Imao sam 19 kada sam povukao prvu liniju heroina o isjetio najveću laž... Tijelo je treperilo od zadovoljstva, topio sam se od miline, osjećao ljubav, bezgraničnu ljubav... Volio sam svakog, i mislio da me svi vole. U odnosu na heroin, sve drugo je izgledalo smiješno, mislio sam da ne postoji problem koji ne mogu da riješim... Nijesam ni slutio u kakvoj sam zabludi i u šta sam se upleo, priča L.T.
Nedugo zatim našem sagovorniku trebalo je sve više da bi bio srećan i doživio stanje u kom je bio kad je prvi put uzeo heroin. a onda se, kaže, to pretvorilo u nemoguću misiju. Koliko god da je ušmrkavao, nije mu bilo dosta. Ekstaze više nije bilo. Sve se svelo na borbu protiv krize.
Nestalo je onoga što sam smatrao uživanjem... Život mi se sveo na trku za drogom i parama. Ako ne bih uzeo heroin nekoliko sati, počinjali su nesnosni bolovi i najluđe misli. Bio sam spreman na sve da bih došao do para. Nijesam imao nikakvih emocija. Bilo me je baš briga za roditelje i ono što oni preživljavaju, gledajući kako im sin umire. Nijesam imao nikakvih osjećanja. Prestao sam da volim. Zaboravio sam da se smijem i plačem, postao sam zombi. U mojoj glavi je bio samo heroin, otkriva L.T.
Tjerao je, priznaje, oca da pozajmljuje novac za njega. Ustao bi, kaže, znojav, u bolovima, bez boje u licu i nenormalnim pogledom davao ocu do znanja da mora da mu stvori novac. Nekad se dešavalo da ne može da ustane iz kreveta i tada bi otac išao u "nabavku".
Tražili su od mene da prekinem, da se skinem. U početku sam odbijao da priznam da imam problem s drogom i govorio im da mi pomoć nije potrebna, te da ću sam prekinuti kad budem htio. Onda sam shvatio da mi je, ipak, potrebna njihova pomoć. Nabavljali su mi razne tablete, vodili kod psihijatara koji su se bavili problemima zavisnosti. Bio sam u nekoliko programa, podvrgavan različitim metodama. Poslednji pokušaj su bili blokatori. Pio sam ih godinu dana, i za to vrijeme bio čist, ali čim sam prestao da ih pijem vratio sam se heroinu. Mislio sam da je to kraj i da ću ostatak života provesti u drogiranju i pokušaju da se skinem. Pomirio sam se sa sudbinom i čekao da umrem. Kad sam bio na samom dnu, Bog me je pogledao.
Čuvena moskovska klinika "Dr. Vorobjev" otvorila je odeljenje u Beogradu. Slušao sam o njihovoj uspješnosti u liječenju narkomana.
Uvjek sam potajno maštao o toj klinici, ali to je bilo i fizički i finansijski daleko, a sad su bili tu.
Mojoj sreći nije bilo kraja. Rekao sam ocu i majci da je to rješenje i da će me to sigurno izvući iz pakla. Nije trebalo dvaput da im kažem, sjeća se L.T.
Majka je, kaže, pozvala kliniku i uspjela da zakaže liječenje. I L.T. je napokon otišao po spas u Beograd. Bolnica se nalazi u Zemunu. Kad je ugledao vrata ustanove, osjećao se, priznaje, kao da je na vratima raja. Preporod je trajao 21 dan.
Na klinici rade samo ljekari iz Rusije. Metode su potpuno drugačije od svega za šta sam dotad čuo. Prvi dan su mi radili detoksikaciju. Uspavali su me na nekoliko sati i izvukli sav otrov iz mene.
Krizu nijesam ni osjetio. Uslijedili su načini liječenja, čiji je cilj bio da mi izbrišu drogu iz sjećanja, odnosno podsvijesti. Preposlednjeg danaradi se posebna procedura. Dali su mi injekciju...
Ležao sam dok su se smjenjivale slike iz svih perioda mog života, od djetinjstva do tog dana. Vidio sam svašta, prolazio kroz neke tunele, vozio se liftovima, a onda sam čuo neke glasove koji su mi govorili da uzmem drogu. Mislim da sam odbio, jer sam za vrijeme liječenja shvatio da je droga smrt i kad sam pomislio na drogu, pluća su prestala da mi funkcionišu. Mislio sam da umirem, možda sam čak i umirao, nemam pojma, ali sam odjednom progledao i vidio ljekare oko sebe. Mojoj sreći nije bili kraja, bio sam živ. Radovao sam se životu, po prvi put otkad sam zakoračio u pakao narkomanije, priča L.T.
Ljekari su mu tada rekli, kaže, pružili ruku, čestitali irekli: "SAd si ponovo rođen! Droga je prošlost, izbrisali smo ti je iz glave i vrijeme je da počneš novi šivot!"
I stvarno je tako i bilo... Potpuno sam zaboravio osjećaj koji izaziva droga i što je najbitnije, izbrisali su mi "crva", nikad više nijesam razmišljao o heroinu. Počeo sam da vodim normalan šivot, da mislim o porodici, poslu, o svemu onom o čemu razmišlja normalan čovjek.
preuzeto sa sajta klinika Dr. Vorobjev za lečenje bolesti zavisnosti (bezbolna detoksifikacija), ispovest izlečenih narkomana
Пријавите се на:
Постови (Atom)