"Počeo sam sa travom u 8. razredu. Već tada sam počeo da kradem i pravio probleme da bih imao novca za narkotike. U 1. godini srednje škole sam prvi put uzeo heroin. Tada je nastao pakao. Drogirao sam se do svoje 21. godine i više puta sam išao na lečenje i pokušavao da se skinem sam bez uspeha. Bio sam 2 meseca u manastiru Crna Rijeka i pobegao sam odatle. U Drajzerovu kliniku sam samo ušao sa mamom i odmah pobegao. Išao sam na lečenje kod privatnih lekara u svom gradu. Sve to sam radio dok nisam čuo za kliniku Dr. Vorobjev. Pre nego što sam stupio na kliniku osećao sam se kao svaki drugi narkoman. Došao sam na kliniku urađen i nisam verovao da će da mi pomogne , ali desilo se čudo u koje je teško bilo poverovati. Već 2. dana sam se osećao bolje. Već posle nedelju dana sam izgubio želju za heroinom, kao i sećanje. 10. dana sam dobio probnu vakcinu i sve što je vezano za heroin sam zaboravio. Na rehabilitaciji mi je bilo super: gostoprimstvo, ljubav osoblja, psihoterapije, joga, izleti. Sa početkome rehabilitacije sam počeo da uzimam mnogo manje lekova. Ne osećam se bolesnim i smatram sebe izlečenim 101% i pun sam energije, volje za životom i optimizma. Zahvaljujući klinici Dr. Vorobjev sam se ponovo rodio. Savetujem i molim sve da dođu na kliniku ako imaju želje za izlečenjem, jer je ovo stvarno spas.
R.P."
Preuzeto sa sajta klinike Dr Vorobjev za lecenje narkomanije
петак, 30. јул 2010.
петак, 23. јул 2010.
уторак, 13. јул 2010.
Narkomanija - neizbežna smrt
Ko se usuđuje osporavati fakt štetnosti narkomanije?
Ta bespoštedna bolest kao mali crv razrušava sve ćelije organizma i postepeno vodi ka moralnoj, a zatim i fizičkoj pogebelji. Pred njom su svi jednaki - i bogati i siromašni, i učenik i učitelj, i starac i mladić. Na osnovu podataka Statističkog biroa ministarstva pravde USA, 112 miliona amerikanaca uzrasta straijeg od 12 godina (što čini 45% stanovništva) je u toku svog šivota probalo ilegalne narkotike. 15% ispitanika je priznalo da su upotrebljavali narkotike (ovde se podrazumeva korišćenje ilegalno dobijenih narkotičkih supstanci) u toku poslednje godine, i na kraju, 8% je priznalo upotrebljavanje narkotika bar jedanput u toku poslednjeg meseca.
Ali najviše od svega je uznemiravajuća, pa čak i zastrašujuća dostupnost narkotika. Oslanjajući se na istraživanje sprovedeno na Univerzitetu u Mičigenu (decembar 2007. godine), Minjust USA navodi sledeće podatke. 83.9% straijih razreda srednje škole tvrdi da mogu lako nabaviti marihuanu, 49.6% ispitanika je izjavilo da su im lako dostupni amfetamini, 47.1% kokain, 41.7% barbiturati, 37.5% krek, 28.7% LSD, 29.7% heroin, 25.1% metamfetamini. Zamislite se nad takvom strašnom statistikom!
Za tu bolest nema prepreka, ona ne zna ni za žalost ni za saosećanje. Ona proždire, ona guta, ona apsorbuje čoveka. Statistički podaci smrtonosnog ishoda se kreću između 12 i 19 hiljada ljudi godišnje samo u USA. Ali problem nije u konkretnim ciframa već u neizbežnosti ishoda. Narkomanija je put u smrt.
Najtužnije od svega je to što je to nesreća ne samo za one koji upotrebljavaju, već i za njihove najbliže.
Ali znajte da ukoliko je Vas dotakao ovaj problem, Vi niste sami. Milsite o tome da je to veoma teška i opasna bolest i da Vam mogu pomoći da izađete sa njom na kraj samo pravi profesionalci visoke klase sa ogromnim iskustvom u radu - lekari klinike Doktora Vorobjeva.
To ne samo da su specijalisti visoke klase sa ogromnim iskustvom u radu, već i vrsta čudotvoraca koji znaju kako da udahnu život u očajnog čoveka i bukvalno ga iščupaju iz smrtonosnih muka, kako da ga nateraju da ponovo diše i vrati veru u sebe.
Na klinici Doktora Vorobjeva se kvalitetno leče sve vrste zavisnosti od narkotika, alkohola, strasti prema igrama na sreću.
Ovde se pomaže pacijentima sa depresijama, neurozama, mucanjem.
Garanciju fantastičnog rezultata predstavlja ozbiljno ispitivanje i individualni pristup, a isto tako i prijatan i brižan odnos medicinskog osoblja.
preuzeto sa sajta klinike Dr Vorobjev - lecenje zavisnosti i bezbolna detoksikacija, ispovest izlecenih narkomana
Ta bespoštedna bolest kao mali crv razrušava sve ćelije organizma i postepeno vodi ka moralnoj, a zatim i fizičkoj pogebelji. Pred njom su svi jednaki - i bogati i siromašni, i učenik i učitelj, i starac i mladić. Na osnovu podataka Statističkog biroa ministarstva pravde USA, 112 miliona amerikanaca uzrasta straijeg od 12 godina (što čini 45% stanovništva) je u toku svog šivota probalo ilegalne narkotike. 15% ispitanika je priznalo da su upotrebljavali narkotike (ovde se podrazumeva korišćenje ilegalno dobijenih narkotičkih supstanci) u toku poslednje godine, i na kraju, 8% je priznalo upotrebljavanje narkotika bar jedanput u toku poslednjeg meseca.
Ali najviše od svega je uznemiravajuća, pa čak i zastrašujuća dostupnost narkotika. Oslanjajući se na istraživanje sprovedeno na Univerzitetu u Mičigenu (decembar 2007. godine), Minjust USA navodi sledeće podatke. 83.9% straijih razreda srednje škole tvrdi da mogu lako nabaviti marihuanu, 49.6% ispitanika je izjavilo da su im lako dostupni amfetamini, 47.1% kokain, 41.7% barbiturati, 37.5% krek, 28.7% LSD, 29.7% heroin, 25.1% metamfetamini. Zamislite se nad takvom strašnom statistikom!
Za tu bolest nema prepreka, ona ne zna ni za žalost ni za saosećanje. Ona proždire, ona guta, ona apsorbuje čoveka. Statistički podaci smrtonosnog ishoda se kreću između 12 i 19 hiljada ljudi godišnje samo u USA. Ali problem nije u konkretnim ciframa već u neizbežnosti ishoda. Narkomanija je put u smrt.
Najtužnije od svega je to što je to nesreća ne samo za one koji upotrebljavaju, već i za njihove najbliže.
Ali znajte da ukoliko je Vas dotakao ovaj problem, Vi niste sami. Milsite o tome da je to veoma teška i opasna bolest i da Vam mogu pomoći da izađete sa njom na kraj samo pravi profesionalci visoke klase sa ogromnim iskustvom u radu - lekari klinike Doktora Vorobjeva.
To ne samo da su specijalisti visoke klase sa ogromnim iskustvom u radu, već i vrsta čudotvoraca koji znaju kako da udahnu život u očajnog čoveka i bukvalno ga iščupaju iz smrtonosnih muka, kako da ga nateraju da ponovo diše i vrati veru u sebe.
Na klinici Doktora Vorobjeva se kvalitetno leče sve vrste zavisnosti od narkotika, alkohola, strasti prema igrama na sreću.
Ovde se pomaže pacijentima sa depresijama, neurozama, mucanjem.
Garanciju fantastičnog rezultata predstavlja ozbiljno ispitivanje i individualni pristup, a isto tako i prijatan i brižan odnos medicinskog osoblja.
preuzeto sa sajta klinike Dr Vorobjev - lecenje zavisnosti i bezbolna detoksikacija, ispovest izlecenih narkomana
понедељак, 12. јул 2010.
Rusi mu izbrisali sjećanje na heroin
Tridesetogodišnji Podgoričanin prošao pakleni put od narkomana do ponovo rođenog čoveka
Metode su potpuno drugačije od svega za šta sam dotad čuo. Prvi dan su mi radili
detoksikaciju. Uspavali su me na nekoliko sati i izvukli sav otrov iz mene. Kriz nijesam
ni osjetio. Uslijedili su načini liječenja čiji je cilj bio da mi izbrišu drogu iz
sjećanja, odnosno iz podsvijesti.
Sve je počelo još u srednjoj školi. Htjeli smo da budemo drugačiji od ostalih. Klinački kompleksi, valjda... Prvi džoint sam zapalio sa 16 ili 17 godina, ne sjećam se tačno. Od tog dana nijesam prestajao da pušim travu.
Kupovao sam i veće količine i prodavao klincima u školi. Mislio sam da sam faca, kaže L.T., tridesetogodišnji Podgoričanin, koji je danas, uz pomoć klinike Dr. Vorobjev, izliječeni narkoman.
Pristao je da bez otrkivanja svog identiteta čitaocima "Revije D" ispriča o heroinskom paklu kroz koji su prošli on i njegova porodica, ali i o jedinom metodu (isprobao ih je mnogo) koji mu je pomogao da, kako kaže, ponovo ugleda sunce i uživa u svijetu očima normalnog čovjeka.
Pristao je da govori u nadi da će njegova priča probuditi i spasiti mnoge koji su se našli u kandžama droge.
Srednja škola mu je, kako objašnjava, pretežno prošla u dimu trave, ali to mu nije bilo dovoljno. Njegova granica bila je, kaže, dok ne poljubi patos. To je ostvarivao mješajući marihuanu s alkoholom i antidepresivima, a onda je "provalio" "trodon", tabletu-opijat, po dejstvu sličan heroinu. I pored konstantnog uništavanja mozga i organizma uopšte, uspio je, sjeća se, da maturira s prilično dobrim uspjehom. Beo je jedan od boljih đaka u školi. L.T. je izabrao dobar fakultet. Gimnazija mu je bila dobra odskočna daska. Na prvoj godini fakulteta upoznao je najopasnijeg među drogama - heroin.
sva drogiranja u srednjoj školi bila su dobra odskočna daska, objašnjava, za smrt lično ili heroinomaniju, najstrašniju od svih bolesti zavisnosti. S prvim ispitima došla su i prva šmrkanja.
Imao sam 19 kada sam povukao prvu liniju heroina o isjetio najveću laž... Tijelo je treperilo od zadovoljstva, topio sam se od miline, osjećao ljubav, bezgraničnu ljubav... Volio sam svakog, i mislio da me svi vole. U odnosu na heroin, sve drugo je izgledalo smiješno, mislio sam da ne postoji problem koji ne mogu da riješim... Nijesam ni slutio u kakvoj sam zabludi i u šta sam se upleo, priča L.T.
Nedugo zatim našem sagovorniku trebalo je sve više da bi bio srećan i doživio stanje u kom je bio kad je prvi put uzeo heroin. a onda se, kaže, to pretvorilo u nemoguću misiju. Koliko god da je ušmrkavao, nije mu bilo dosta. Ekstaze više nije bilo. Sve se svelo na borbu protiv krize.
Nestalo je onoga što sam smatrao uživanjem... Život mi se sveo na trku za drogom i parama. Ako ne bih uzeo heroin nekoliko sati, počinjali su nesnosni bolovi i najluđe misli. Bio sam spreman na sve da bih došao do para. Nijesam imao nikakvih emocija. Bilo me je baš briga za roditelje i ono što oni preživljavaju, gledajući kako im sin umire. Nijesam imao nikakvih osjećanja. Prestao sam da volim. Zaboravio sam da se smijem i plačem, postao sam zombi. U mojoj glavi je bio samo heroin, otkriva L.T.
Tjerao je, priznaje, oca da pozajmljuje novac za njega. Ustao bi, kaže, znojav, u bolovima, bez boje u licu i nenormalnim pogledom davao ocu do znanja da mora da mu stvori novac. Nekad se dešavalo da ne može da ustane iz kreveta i tada bi otac išao u "nabavku".
Tražili su od mene da prekinem, da se skinem. U početku sam odbijao da priznam da imam problem s drogom i govorio im da mi pomoć nije potrebna, te da ću sam prekinuti kad budem htio. Onda sam shvatio da mi je, ipak, potrebna njihova pomoć. Nabavljali su mi razne tablete, vodili kod psihijatara koji su se bavili problemima zavisnosti. Bio sam u nekoliko programa, podvrgavan različitim metodama. Poslednji pokušaj su bili blokatori. Pio sam ih godinu dana, i za to vrijeme bio čist, ali čim sam prestao da ih pijem vratio sam se heroinu. Mislio sam da je to kraj i da ću ostatak života provesti u drogiranju i pokušaju da se skinem. Pomirio sam se sa sudbinom i čekao da umrem. Kad sam bio na samom dnu, Bog me je pogledao.
Čuvena moskovska klinika "Dr. Vorobjev" otvorila je odeljenje u Beogradu. Slušao sam o njihovoj uspješnosti u liječenju narkomana.
Uvjek sam potajno maštao o toj klinici, ali to je bilo i fizički i finansijski daleko, a sad su bili tu.
Mojoj sreći nije bilo kraja. Rekao sam ocu i majci da je to rješenje i da će me to sigurno izvući iz pakla. Nije trebalo dvaput da im kažem, sjeća se L.T.
Majka je, kaže, pozvala kliniku i uspjela da zakaže liječenje. I L.T. je napokon otišao po spas u Beograd. Bolnica se nalazi u Zemunu. Kad je ugledao vrata ustanove, osjećao se, priznaje, kao da je na vratima raja. Preporod je trajao 21 dan.
Na klinici rade samo ljekari iz Rusije. Metode su potpuno drugačije od svega za šta sam dotad čuo. Prvi dan su mi radili detoksikaciju. Uspavali su me na nekoliko sati i izvukli sav otrov iz mene.
Krizu nijesam ni osjetio. Uslijedili su načini liječenja, čiji je cilj bio da mi izbrišu drogu iz sjećanja, odnosno podsvijesti. Preposlednjeg danaradi se posebna procedura. Dali su mi injekciju...
Ležao sam dok su se smjenjivale slike iz svih perioda mog života, od djetinjstva do tog dana. Vidio sam svašta, prolazio kroz neke tunele, vozio se liftovima, a onda sam čuo neke glasove koji su mi govorili da uzmem drogu. Mislim da sam odbio, jer sam za vrijeme liječenja shvatio da je droga smrt i kad sam pomislio na drogu, pluća su prestala da mi funkcionišu. Mislio sam da umirem, možda sam čak i umirao, nemam pojma, ali sam odjednom progledao i vidio ljekare oko sebe. Mojoj sreći nije bili kraja, bio sam živ. Radovao sam se životu, po prvi put otkad sam zakoračio u pakao narkomanije, priča L.T.
Ljekari su mu tada rekli, kaže, pružili ruku, čestitali irekli: "SAd si ponovo rođen! Droga je prošlost, izbrisali smo ti je iz glave i vrijeme je da počneš novi šivot!"
I stvarno je tako i bilo... Potpuno sam zaboravio osjećaj koji izaziva droga i što je najbitnije, izbrisali su mi "crva", nikad više nijesam razmišljao o heroinu. Počeo sam da vodim normalan šivot, da mislim o porodici, poslu, o svemu onom o čemu razmišlja normalan čovjek.
preuzeto sa sajta klinika Dr. Vorobjev za lečenje bolesti zavisnosti (bezbolna detoksifikacija), ispovest izlečenih narkomana
Metode su potpuno drugačije od svega za šta sam dotad čuo. Prvi dan su mi radili
detoksikaciju. Uspavali su me na nekoliko sati i izvukli sav otrov iz mene. Kriz nijesam
ni osjetio. Uslijedili su načini liječenja čiji je cilj bio da mi izbrišu drogu iz
sjećanja, odnosno iz podsvijesti.
Sve je počelo još u srednjoj školi. Htjeli smo da budemo drugačiji od ostalih. Klinački kompleksi, valjda... Prvi džoint sam zapalio sa 16 ili 17 godina, ne sjećam se tačno. Od tog dana nijesam prestajao da pušim travu.
Kupovao sam i veće količine i prodavao klincima u školi. Mislio sam da sam faca, kaže L.T., tridesetogodišnji Podgoričanin, koji je danas, uz pomoć klinike Dr. Vorobjev, izliječeni narkoman.
Pristao je da bez otrkivanja svog identiteta čitaocima "Revije D" ispriča o heroinskom paklu kroz koji su prošli on i njegova porodica, ali i o jedinom metodu (isprobao ih je mnogo) koji mu je pomogao da, kako kaže, ponovo ugleda sunce i uživa u svijetu očima normalnog čovjeka.
Pristao je da govori u nadi da će njegova priča probuditi i spasiti mnoge koji su se našli u kandžama droge.
Srednja škola mu je, kako objašnjava, pretežno prošla u dimu trave, ali to mu nije bilo dovoljno. Njegova granica bila je, kaže, dok ne poljubi patos. To je ostvarivao mješajući marihuanu s alkoholom i antidepresivima, a onda je "provalio" "trodon", tabletu-opijat, po dejstvu sličan heroinu. I pored konstantnog uništavanja mozga i organizma uopšte, uspio je, sjeća se, da maturira s prilično dobrim uspjehom. Beo je jedan od boljih đaka u školi. L.T. je izabrao dobar fakultet. Gimnazija mu je bila dobra odskočna daska. Na prvoj godini fakulteta upoznao je najopasnijeg među drogama - heroin.
sva drogiranja u srednjoj školi bila su dobra odskočna daska, objašnjava, za smrt lično ili heroinomaniju, najstrašniju od svih bolesti zavisnosti. S prvim ispitima došla su i prva šmrkanja.
Imao sam 19 kada sam povukao prvu liniju heroina o isjetio najveću laž... Tijelo je treperilo od zadovoljstva, topio sam se od miline, osjećao ljubav, bezgraničnu ljubav... Volio sam svakog, i mislio da me svi vole. U odnosu na heroin, sve drugo je izgledalo smiješno, mislio sam da ne postoji problem koji ne mogu da riješim... Nijesam ni slutio u kakvoj sam zabludi i u šta sam se upleo, priča L.T.
Nedugo zatim našem sagovorniku trebalo je sve više da bi bio srećan i doživio stanje u kom je bio kad je prvi put uzeo heroin. a onda se, kaže, to pretvorilo u nemoguću misiju. Koliko god da je ušmrkavao, nije mu bilo dosta. Ekstaze više nije bilo. Sve se svelo na borbu protiv krize.
Nestalo je onoga što sam smatrao uživanjem... Život mi se sveo na trku za drogom i parama. Ako ne bih uzeo heroin nekoliko sati, počinjali su nesnosni bolovi i najluđe misli. Bio sam spreman na sve da bih došao do para. Nijesam imao nikakvih emocija. Bilo me je baš briga za roditelje i ono što oni preživljavaju, gledajući kako im sin umire. Nijesam imao nikakvih osjećanja. Prestao sam da volim. Zaboravio sam da se smijem i plačem, postao sam zombi. U mojoj glavi je bio samo heroin, otkriva L.T.
Tjerao je, priznaje, oca da pozajmljuje novac za njega. Ustao bi, kaže, znojav, u bolovima, bez boje u licu i nenormalnim pogledom davao ocu do znanja da mora da mu stvori novac. Nekad se dešavalo da ne može da ustane iz kreveta i tada bi otac išao u "nabavku".
Tražili su od mene da prekinem, da se skinem. U početku sam odbijao da priznam da imam problem s drogom i govorio im da mi pomoć nije potrebna, te da ću sam prekinuti kad budem htio. Onda sam shvatio da mi je, ipak, potrebna njihova pomoć. Nabavljali su mi razne tablete, vodili kod psihijatara koji su se bavili problemima zavisnosti. Bio sam u nekoliko programa, podvrgavan različitim metodama. Poslednji pokušaj su bili blokatori. Pio sam ih godinu dana, i za to vrijeme bio čist, ali čim sam prestao da ih pijem vratio sam se heroinu. Mislio sam da je to kraj i da ću ostatak života provesti u drogiranju i pokušaju da se skinem. Pomirio sam se sa sudbinom i čekao da umrem. Kad sam bio na samom dnu, Bog me je pogledao.
Čuvena moskovska klinika "Dr. Vorobjev" otvorila je odeljenje u Beogradu. Slušao sam o njihovoj uspješnosti u liječenju narkomana.
Uvjek sam potajno maštao o toj klinici, ali to je bilo i fizički i finansijski daleko, a sad su bili tu.
Mojoj sreći nije bilo kraja. Rekao sam ocu i majci da je to rješenje i da će me to sigurno izvući iz pakla. Nije trebalo dvaput da im kažem, sjeća se L.T.
Majka je, kaže, pozvala kliniku i uspjela da zakaže liječenje. I L.T. je napokon otišao po spas u Beograd. Bolnica se nalazi u Zemunu. Kad je ugledao vrata ustanove, osjećao se, priznaje, kao da je na vratima raja. Preporod je trajao 21 dan.
Na klinici rade samo ljekari iz Rusije. Metode su potpuno drugačije od svega za šta sam dotad čuo. Prvi dan su mi radili detoksikaciju. Uspavali su me na nekoliko sati i izvukli sav otrov iz mene.
Krizu nijesam ni osjetio. Uslijedili su načini liječenja, čiji je cilj bio da mi izbrišu drogu iz sjećanja, odnosno podsvijesti. Preposlednjeg danaradi se posebna procedura. Dali su mi injekciju...
Ležao sam dok su se smjenjivale slike iz svih perioda mog života, od djetinjstva do tog dana. Vidio sam svašta, prolazio kroz neke tunele, vozio se liftovima, a onda sam čuo neke glasove koji su mi govorili da uzmem drogu. Mislim da sam odbio, jer sam za vrijeme liječenja shvatio da je droga smrt i kad sam pomislio na drogu, pluća su prestala da mi funkcionišu. Mislio sam da umirem, možda sam čak i umirao, nemam pojma, ali sam odjednom progledao i vidio ljekare oko sebe. Mojoj sreći nije bili kraja, bio sam živ. Radovao sam se životu, po prvi put otkad sam zakoračio u pakao narkomanije, priča L.T.
Ljekari su mu tada rekli, kaže, pružili ruku, čestitali irekli: "SAd si ponovo rođen! Droga je prošlost, izbrisali smo ti je iz glave i vrijeme je da počneš novi šivot!"
I stvarno je tako i bilo... Potpuno sam zaboravio osjećaj koji izaziva droga i što je najbitnije, izbrisali su mi "crva", nikad više nijesam razmišljao o heroinu. Počeo sam da vodim normalan šivot, da mislim o porodici, poslu, o svemu onom o čemu razmišlja normalan čovjek.
preuzeto sa sajta klinika Dr. Vorobjev za lečenje bolesti zavisnosti (bezbolna detoksifikacija), ispovest izlečenih narkomana
четвртак, 8. јул 2010.
Izlečenje narkomana moguće je i bez batina
U privatnoj ruskoj klinici „Dr Vorobjev” u Zemunu lečenje bolesti zavisnosti počinje detoksikacijom, zatim sledi najteži deo– otklanjanje psihičke zavisnosti. Lekari primenjuju i averzivnu terapiju koja podrazumeva buđenje ravnodušnosti, pa čak i mržnje prema konzumiranju opijata, kao i psihoterapiju, akupunkturu, masažu i rehabilitaciju.
Prema rečima dr Igora Boljbuha, glavnog lekara u ovoj ustanovi, cilj ovog kompleksnog lečenja je postizanje osećaja odvratnosti prema narkoticima i alkoholu, kao i emocionalne stabilnosti, dobrog raspoloženja, radne discipline…
– Za dve godine, koliko naša bolnica postoji u Beogradu, lečili smo 600 pacijenata i rezultati su veoma dobri. Ne možemo precizno govoriti o procentima ozdravljenja jer je zavisnost hronična bolest, pa je teško precizno govoriti o tome – objašnjava dr Boljbuh, anesteziolog-reanimatolog i psihijatar-narkolog.
Lekari dr Vorobjeva, pri lečenju, primenjuju kombinaciju unikatne metode ovog čuvenog ruskog stručnjaka i, kako kažu, ostalih uspešnih svetskih metoda za lečenje bolesti zavisnosti. Ono što izdvaja njihovu ustanovu od ostalih je, između ostalog, i metoda bezbolne detoksikacije.
– Prilikom detoksikacije bitno nam je da pacijent ne oseti bol, da san i apetit budu normalni, kao i da je dobro raspoložen. Tako se javlja poverenje prema doktorima. Detoksikacija se obavlja kombinacijom lekova, a za svakog pacijenta se izgrađuje posebna šema. Ovaj proces traje tri, četiri, a u najtežim slučajevima pet dana. Kada se pacijent„rastane” sa opijatima, obično se naglo povećava želja za uzimanjem droge, što se naziva patološkom opsesijom. Važno je da se ona potisne veoma brzo, specijalnim terapijama za uklanjanje želje – objašnjava naš sagovornik.
Druga, najvažnija, faza jeste lečenje psihičke zavisnosti, tačnije „brisanje” želje za drogiranjem. Kako kaže dr Boljbuh, besmisleno je ubeđivati pacijenta da su narkotici zlo i da beži od toga, dok u njemu svaka ćelija govori da je to nešto slatko, nešto fenomenalno. Iz tog razloga, kako kaže naš sagovornik, ovi stručnjaci koriste specijalne procedure, tačnije
Igor Boljbuh: Prilikom detoksikacije bitno je da pacijent ne oseti bol. Tako se javlja poverenje prema doktorima
kombinuju korišćenje specijalnih medicinskih aparata, medikamenata i informativne psihoterapije. Specijalni aparati uklanjaju patološku asimetriju koja ometa normalan rad mozga. Kod zavisnika, prevelika aktivnost desne hemisfere generiše nestabilnost, napetost, želju za narkoticima. Istovremeno, leva hemisfera ne može da obezbedi samokontrolu i disciplinu. Uspostavljanjem ravnoteže dolazi do poboljšanja raspoloženja, stvaranja osećaja odgovornosti, smanjenja potrebe za opijatima… Drugim uređajima se smanjuju talasi koji su odgovorni za uznemirenost, a povećavaju oni koji izazivaju osećaj zadovoljstva. Istovremeno se stimuliše i lučenje hormona zadovoljstva. Informativna psihoterapija podrazumeva upoznavanje pacijenata sa slikama patnje i smrti narkomana, dok im sa druge strane puštaju slike koje asociraju na zdrav život koji je pred njima ukoliko prestanu da se drogiraju. Kao rezultat ovog tretmana javlja se ravnodušan odnos prema narkoticima.
– Već posle nedelju dana pacijenti gube želju za opijatima. Onda počinjemo aktivnu psihoterapiju, i to individualnu i grupnu – ističe dr Boljbuh.
Celo lečenje traje godinu dana, a pacijenti svakih mesec dana dolaze na psihoterapiju i često se rade laboratorijske analize prisustva droge u mokraći.
preuzeto sa sajta klinike za izlecenje narkomana Dr. Vorobjev
Prema rečima dr Igora Boljbuha, glavnog lekara u ovoj ustanovi, cilj ovog kompleksnog lečenja je postizanje osećaja odvratnosti prema narkoticima i alkoholu, kao i emocionalne stabilnosti, dobrog raspoloženja, radne discipline…
– Za dve godine, koliko naša bolnica postoji u Beogradu, lečili smo 600 pacijenata i rezultati su veoma dobri. Ne možemo precizno govoriti o procentima ozdravljenja jer je zavisnost hronična bolest, pa je teško precizno govoriti o tome – objašnjava dr Boljbuh, anesteziolog-reanimatolog i psihijatar-narkolog.
Lekari dr Vorobjeva, pri lečenju, primenjuju kombinaciju unikatne metode ovog čuvenog ruskog stručnjaka i, kako kažu, ostalih uspešnih svetskih metoda za lečenje bolesti zavisnosti. Ono što izdvaja njihovu ustanovu od ostalih je, između ostalog, i metoda bezbolne detoksikacije.
– Prilikom detoksikacije bitno nam je da pacijent ne oseti bol, da san i apetit budu normalni, kao i da je dobro raspoložen. Tako se javlja poverenje prema doktorima. Detoksikacija se obavlja kombinacijom lekova, a za svakog pacijenta se izgrađuje posebna šema. Ovaj proces traje tri, četiri, a u najtežim slučajevima pet dana. Kada se pacijent„rastane” sa opijatima, obično se naglo povećava želja za uzimanjem droge, što se naziva patološkom opsesijom. Važno je da se ona potisne veoma brzo, specijalnim terapijama za uklanjanje želje – objašnjava naš sagovornik.
Druga, najvažnija, faza jeste lečenje psihičke zavisnosti, tačnije „brisanje” želje za drogiranjem. Kako kaže dr Boljbuh, besmisleno je ubeđivati pacijenta da su narkotici zlo i da beži od toga, dok u njemu svaka ćelija govori da je to nešto slatko, nešto fenomenalno. Iz tog razloga, kako kaže naš sagovornik, ovi stručnjaci koriste specijalne procedure, tačnije
Igor Boljbuh: Prilikom detoksikacije bitno je da pacijent ne oseti bol. Tako se javlja poverenje prema doktorima
kombinuju korišćenje specijalnih medicinskih aparata, medikamenata i informativne psihoterapije. Specijalni aparati uklanjaju patološku asimetriju koja ometa normalan rad mozga. Kod zavisnika, prevelika aktivnost desne hemisfere generiše nestabilnost, napetost, želju za narkoticima. Istovremeno, leva hemisfera ne može da obezbedi samokontrolu i disciplinu. Uspostavljanjem ravnoteže dolazi do poboljšanja raspoloženja, stvaranja osećaja odgovornosti, smanjenja potrebe za opijatima… Drugim uređajima se smanjuju talasi koji su odgovorni za uznemirenost, a povećavaju oni koji izazivaju osećaj zadovoljstva. Istovremeno se stimuliše i lučenje hormona zadovoljstva. Informativna psihoterapija podrazumeva upoznavanje pacijenata sa slikama patnje i smrti narkomana, dok im sa druge strane puštaju slike koje asociraju na zdrav život koji je pred njima ukoliko prestanu da se drogiraju. Kao rezultat ovog tretmana javlja se ravnodušan odnos prema narkoticima.
– Već posle nedelju dana pacijenti gube želju za opijatima. Onda počinjemo aktivnu psihoterapiju, i to individualnu i grupnu – ističe dr Boljbuh.
Celo lečenje traje godinu dana, a pacijenti svakih mesec dana dolaze na psihoterapiju i često se rade laboratorijske analize prisustva droge u mokraći.
preuzeto sa sajta klinike za izlecenje narkomana Dr. Vorobjev
Zaboravi đavola, kreni u zdrav život!
U KLINICI „Dr Vorobjev“ tokom petnaestogodišnje prakse pomoć su zatražili
dve hiljade narkomana i osam hiljada alkoholičara. Jedinstvena metoda lečenja
bolesti zavisnosti u ruskom narkologijskom centru daje zavidan rezultat: 87
odsto pacijenata „skinuto“ je sa droga, a 96 odsto odvojeno od alkohola.
Osim zavisnika, svetlo na kraju tunela ugledale su desetine hiljada ljudi iz
njihovog najbližeg okruženja, jer narkoman ka paklu nikada ne ide sam. Pitanje
koje muči neverne i sumnjičave, od dr Nikolaja Vorobjova, vlasnika klinike i
svetski poznatog stručnjaka, traži odgovor: da li je moguće narkomana izlečiti i
vratiti normalnom životu?
- Put u nikuda, kojim koračaju narkomani, dug
je, mučan, bolan i neizvestan. Ali, većina najtežih heroinskih zavisnika uspela
je da savlada zlo i vrati se životu - kaže dr Vorobjov. - Posle intenzivne
terapije polako ulaze u realan svet, postaju zainteresovani za posao, za sebe i
porodicu, počinju da prepoznaju emocije.
JEDINSTVENA metoda dr Vorobjova
zasnovana je na gubljenju sećanja na osećaj koji droga izaziva. Pacijent se,
zapravo, seća narkotika, ali zaboravlja kako je on delovao na njega. Kompleksnoj
metodi izbavljanja od psihoaktivnih supstanci (u koju su uključena sva
dostignuća moderne psihijatrije) prethodila su dugogodišnja naučna istraživanja
ruskih stručnjaka. Po rečima dr Vorobjova, terapijom se utiče na ceo mozak, a ne
samo na jedan njegov deo.
- Da bi se mlad čovek oslobodio želje za
narkotikom, njegov mozak treba da je „očišćen“ od slika koje je droga proizvela
u njegovom sećanju - kaže dr Vorobjov. - Zahvaljujući našoj metodi, iz mozga
pacijenta iščezava „negativno prošlo“ iz pameti i zato lečeni pacijenti ne umeju
da opišu kakvo dejstvo na njih izaziva droga. Pomisao na narkotik u njima
izaziva strah.
Svakom pacijentu se pristupa individualno, a od težine
apstinencijalnog sindroma zavisi dužina terapije. Lečenje je u stacionaru, uz
saglasnost roditelja, a s obzirom na to da se aparatom deluje na centar za
sećanje na mozgu, terapija se ne primenjuje kod pacijenata sa mentalnim
poremećajima.
Tretman traje od jednog do 21 dana. Određivanju stepena
psihičke i fizičke zavisnosti prethodi detaljan lekarski pregled pomoću aparata
savremene generacije. Tada počinje proces detoksikacije koji traje od dva do pet
dana, u zavisnosti od kliničke „slike“ pacijenta.
- Detoksikacija od
heroina, suboksona, substitola, morfijuma i drugih supstanci, obavlja se bez
bolova u mišićima, kijanja, mučnine, povraćanja, napetosti, karakterističnih za
klasične metode odvikavanja od droge - kaže dr Vorobjov. - Pacijenti mirno
spavaju i jedu.
POTKOŽNOM ugradnjom blokatora, čije je dejstvo tri, šest
ili devet meseci, kod pacijenata se javlja averzija prema drogama, a primanjem
specijalne vakcine (izum dr Vorobjova) organizam je zaštićen godinu dana. U
saradnji sa lekarima pacijenti mogu da, bez opasnosti po zdravlje, blokatore
ugrađuju tokom celog života.
- „Skidanje“ prođe bez bolova, ali kod
nekih pacijenata sledi teško razdoblje u lečenju, jer posle potpunog čišćenja
organizma osete još silniju želju za narkoticima - kaže dr Vorobjov. - Tada se
pristupa glavnoj metodi: psihokorekciji s ciljem da prvo izazove averziju, a
potom ravnodušnost prema narkoticima.
Svakom pacijentu se pristupa
individualno, a definisanjem psihološkog profila, u daljem toku lečenja uloga je
na psihoterapeutu i psihologu koji jačaju motivaciju za izmenu pređašnjeg načina
života. U trećoj etapi (autorsko delo dr Vorobjova) obavlja se stručna procena
sposobnosti pacijenta da se (iz)bori sa zlom i počne nov život ili mu on i dalje
visi o - igli. I četvrta, poslednja faza, jeste napuštanje stacionara i prelazak
u porodicu.
Zavisnost nije izolovano osećanje. Zašto neko postaje
zavisnik? Ima li predodređenosti, fizičke ili psihičke, za bolest koja svake
godine u nepovrat odnese gradove mladosti?
- RECEPTORI u mozgu
specifično reaguju na prisustvo unutrašnjih ili spoljašnih psihoaktivnih
supstanci - kaže dr Vorobjov.
- Stručnjaci se slažu da je poremećaj u
metaboličkom funkcionisanju organizma jedan od uzroka nastajanja zavisnosti.
Telo proizvodi lični opijat endorfin koji, kada je u deficitu, kod nekih
ličnosti pobuđuje želju za supstancama koje donose svojevrsno uzbuđenje. Mnogo
je faktora koji utiču na pojavu zavisnosi od psihoaktivnih supstanci. Zavisnost
je, inače, deo normalnog iskustva u sazrevanju ličnosti, a zavisnost od droge,
alkohola, kocke, tableta, njeni su patološki oblici. U našoj klinici s bogatim
dijagnostičkim mogućnostima moguće je locirati uzročnike.
OTVORILI
BOLNICU I U ZEMUNU
VELIKI broj pacijenata iz Srbije, koji su se dr Vorobjovu
obratili za pomoć, motivisao ga je da otvori Specijalnu bolnicu u Zemunu.
Uspehom ruskih kolega u lečenju srpskih pacijenata on je prezadovoljan, ali sa
zebnjom konstatuje porast narkomanije, naročito među najmlađima. I to ne samo u
Beogradu, nego i u unutrašnjosti zemlje.
CENA TRETMANA
4.000 evra
košta najskuplji tretman u lečenju narkomanije, dok najjeftiniji košta 450 evra.
Terapija za alkoholičare je 800 evra, a tretman za kockare 4.000 evra.preuzeto sa sajta klinike Dr Vorobjev
Пријавите се на:
Постови (Atom)